Apel za pomoć – Progon Hrvata u Srijemu

Objavljujemo apel obitelji Rakarić koja, suočena s nasiljem i velikim problemima uzalud traži pomoć i zaštitu onih koji bi ih trebali zaštititi.

Zovem se Zvonko Rakarić. Sa suprugom Ivanom i decom Nikolom (12) i Emilijom (8) živimo u naselju Rakovac u Sremu, u Srbiji. Po zanimanju sam doktor tehničkih nauka i vanredni sam profesor na predmetima Mehanike na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Po nacionalnosti sam Hrvat. Dom i porodični život koji smo supruga i ja ovde započeli 2004. da gradimo, na ovim pitomim obroncima Fruške gore se godine 2009. počeo pretvarati u noćnu moru, i nažalost, traje i do danas.

Tih godina su u naše neposredno okruženje došla dvojica, tada jedni od najbližih saradnika Maje Gojković, tada istaknute radikalke i tih godina gradonačelnice Novog Sada. Jednog od tih ljudi, slikara, Maja je postavila za prvog čoveka kulture Novog Sada, a drugog, pisca, za direktora vodeće ustanove kulture u Novom Sadu. Na kraju svojih mandata, ova dvojica kupuju nekretnine u našem neposrednom susedstvu. Verovatno i nije samo puka slučajnost i to što su odlučili da svoje vikendice-atelje-letnjikovce imaju baš ovde u naselju u kojem i sama Maja ima vikendicu, nekoliko stotina metara dalje.

Ovu dvojicu smo dečekali, ne kao radikale, već kao ljude kulture. Dočekali smo ih sa slatkim od trešanja i ponudili svu pomoć da se snađu u ovom kraju. No, već u maju, 2009., prvi konflikt, iz razloga kojeg se više ni ne sećam. Ali, sećam se dobro kako mi je slikar tada pretio da će dovesti ljude da mi sve sprže i spale, pokazujući rukom na naš posed. No, nije mu to i bilo dovoljno, već me je i gurnuo dok sam u rukama držao našeg, tada dvogodišnjeg sina. I sve to pred njegovim radnicima na izgradnji njegovog ateljea koji su samo nemo posmatrali.

Zbog velikih problema koje imam sa vidom, ablacije mrežnjače, operacija i brojnih laserskih intervencija na očima, od 2005 . vodim računa o svakom svom pokretu, da ne narušim i tako slab vid. Danas mi je oštrina vida na oba oka, sa maksimalnim korekcijama od -15 dioptrija, svega 5%, daleko ispod postavljene granice za slabovidost koja iznosi 30%. Tada su počele i pretnje da će oni učiniti da ostanem bez posla. I to neprestano ponavljaju. Već te 2009. godine, supruga Ivana ostaje bez posla u Srednjoj tehničkoj školi, u Novom Sadu, gde je radila kao predmetni nastavnik iz oblasti arhitekture. Nikada više Ivana nije uspela da dođe do bilo kakvog posla u Srbiji. Svugde je nailazila na zid. Nažalost, uvrede, ismevanja, ruganja, provokacije, pretnje fizički i nasrtaji na nas su postali redovni. Učestalo, jasno ispoljavanje i izražavanje mržnje na nacionalnoj osnovi je u nama posebno izazivalo veliku uznemirenost.

Nešto smo prijavljivali policiji, nešto i ne. Nikada policija nije ni pokušala da bilo šta preduzme. Bilo nam je jasno, policija ih štiti. Zašto? To neki drugi sigurno znaju bolje od nas. Da li je to samo zato što je slikareva supruga tada bila sudija i portparol višeg suda, a sada i sudija apelacionog suda. Ili postoje i neke drugi, mnogo dublji razlozi, a zbog kojih ova dvojica uvek mogu da računaju na uhlebljenje u državnim institucijama. Danas je slikar na mestu direktora Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, a pisac na mestu direktora Pozorišnog muzeja Vojvodine. Ovaj tekst bi bio predugačak kada bi pokušali samo i da nabrojimo sve konflikte koje smo doživeli svih ovih godina. Navešću samo neke od njih.

Inače, ono što nas i dodatno zabrinjava je to što su ova dvojica uspela da u našem okruženju nađu istomišljenike, tačnije još trojicu drugih ljudi, čineći tako sada već jednu omanju grupu.  Pisac je jednom prilikom vikao: “Stavićemo na ulaz ulice, natpis: “Zabranjeno za pse i za Hrvate” dok se šetao ispred naše kuće sa jednim od istomišljenika kojeg ću zvati “čovek IZ Šipova”. Taj “čovek IZ Šipova” je tijekom gradnje svoje vikendice pored našeg poseda, doveo grupu ljudi, nama nepoznatih koji su prema nama ispoljavali mržnju na nacionalnoj osnovi. Vikanje, pretnje i uvrede smo slušali satima. Policija je ignorisala naše pozive. U jednom trenutku su nasilnici i palicama krenuli u naše dvorište. Pobegli smo u kuću. Na naše pozive da smo napadnuti, policija je došla tek nakon sat, dva, kada su se nasilnici uveliko razišli. Iako je bilo dovoljno svedoka, policija nije ništa pokrenula, osim da nas ubeđuje da se to više neće dešavati.

Nažalost, većini ovog nasilja su bila prisutna i naša deca. Sećamo se jednog događaja proslave petog rođendana našeg sina koji se igrao loptom. Lopta je u jednom trenutku došla blizu slikareve ograde, koji ju je on dohvatio i odmah bacio svom psu, rotvajleru, koji ju je rastrgnuo, pred očima deteta. Na naše pitanje, zašto su to uradili, slikareva supruga, sudija, je rekla, “pa šta lopta, to je 15 dinara”. Koristeći svoju moć i uticaj na državne institucije, slali su nam brojne inspekcije, koje su kod nas “pronalazile” razne pomoćne objekte koji nikada nisu ni postojali, ili visoko zapaljive materije, zbog čega smo trpeli brojne neprijatnosti i plaćali kazne. Provokacije i stvaranje konfliktnih situacija je nešto što neprestano čine. Kao jedan od njima omiljenih načina da kreiraju konflikt je blokiranje ulaza u našu malu ulicu, koju inače samo naša porodica koristi i održava.

Iako u neposrednoj okolini postoji dovoljno mesta za parkiranje, pomenuta grupa svoje automobile, a tako sugerišu i svojim prijateljima koji dolaze na njihove vikendice,  parkiraju aute tako da nam  blokiraju izlaz ili ulaz u naše dvorište. Vrlo često Ivana koja inače jedina i vozi naš auto, ne može da ode po decu u školu, 6 km od naše kuće, pa je prinuđena da zove prijatelje da odu po decu. Policija koja dođe na naše pozive, ne sme ništa da učini da ovi odblokiraju prolaz. Idu i dotle, da su poslednji put Ivani iz policije rekli da neće više ni dolaziti na naše pozive, što nas je posebno uznemirilo.

Jednu takvu blokadu su iskoristili da na mene nasrne jedan drugi njihov istomišljenik “izbeglica iz Hrvatske”. Pisac koji je išao rame uz ovog nasilnika mi  je rekao: “ ti ovde kukaš za ovo malo puta, a njemu su u Hrvatskoj uzeli sve”. Na moju konstatciju “kakve ja imam veze sa tim”, pisac kaže: “Imaš ti , imaš”. I ovo smo prijavili policiji, I to je prošlo bez bilo kakve njihove reakcije. Poslednji konflikt se desio 31. 8. 2019. Blokada, vređanje, ismevanje, ruganje i pretnje smo ponovo slušali. Pun sat su Ivani blokirali prolaz koja je morala hitno da krene sa Emilijom. Nisu želeli da se sklone, na kraju su i krenuli da uđu u naše dvorište gde sam stajao sa sinom. Nasilnik, treći njihov istomišljenik, “gospodin koji voli oružje mi je pretio: “Sada ćemo se obračunati po srpski”. Ono što ovaj konflikt čini drugačijim od drugih je u tome što je bila jasna unapred isplaniranost i što su odmah po pozivu nasilnika došli policajci koji su ispoljavajući krajnje neprijateljstvo prema meni, učinili sve da me maksimalno ponize, uz prekršajnu prijavu. Meni, koji sam sa sinom stajao duboko u svom dvorištu i koji na tri metra ne mogu da razlikujem konturu čoveka od drvenog stuba. Prisustvo moje supruge kao svedoka su potpuno ignorisali.

Taj događaj je bio kap koja je prelila čašu. Od MUP-a Srbije apelujemo da detaljno i do kraja ispita ceo događaj, imajući u vidu da su nasilju bila izložena deca, kao i osoba sa izuzetno velikim fuzičkim hendikepom. Uvereni smo da bi mnogo toga bilo razotkriveno, ko je sve smislio, organizovao I pripremio zaštitu svim nasilnicima uključujući i policajce. Tako bi uradila svaka policija u bilo kojoj civilizovanoj državi. Do današnjeg dana srbijanska policija po svaku cenu želi to da izbegne i sve državne institucije čine sve da zataškaju ovaj slučaj. Učinili su sve da ovo ne ode u masovnije medije.

Jasno nam je da se suočavamo sa onima koji su 90-tih imali važnu ulogu u tragičnim dešavanjima. Njihova moć, njihova uključenost u srbijanske institucije, kao I uticaj na njih, su nam odavno jasni i već dugo nas zabrinjava. Verovali smo da postoji bar neka donja granica ispod koje neće preći. No, pogrešno smo mislili. Ta inherentna mržnja razvijane pre više decenija, i dalje tinja u njima, I čeka priliku da se ispolji. Mi, koji im se nikako ne možemo suprostaviti  smo pogodni za ispoljavanje njihovih bolesnih frustracija. Kao da u meni vide nekakvog neprijatelja njihovoj naciji, strašno im je što ja predajem na fakultetu, i žele da me eliminišu odatle. Tako i govore. Neprestano. Mojim gubitkom posla će nas potpuno ostaviti bez egzistencije i tako nas konačno i uništiti.

Dugo smo se ustručavali da sa ovim izlazimo u javnost. Nismo želeli da na bilo koji način doprinosimo povećanju netrpeljivosti. Stoga verujemo da niko ne može da ospori naše strpljenje. Jednom smo morali reći DOSTA ovom poniženju. Oni zaista uživaju ponižavajući nas. Ovaj tekst nije u cilju povećanja bilo kakve netrpeljivosti. Naprotiv, duboko sam uveren da tolerencija može isključivo postajati kada postoji međusobno uvažavanje i poštovanje. Bar na nivou nekog civilizacijski prihvatljivog ponašanja. Ovi što nad nama vrše nasilje nisu lokalni pijanci koji tako krenu i napadnu nekoga. Ovde se radi u ljudima koji imaju značajan uticaj na institucije sistema i koji na zaštitu mogu da računaju od samog vrha vlasti Republike Srbije.

Pokušajmo za trenutak zamisliti malo obrnutu situaciju, koja se doduše, u to sam apsolutno siguran, nikada ne može ni desiti. Ali, zamislimo sada nekog univerzitetskog profesora srpske nacionalnosti u Hrvatskoj, gotovo slepog koji svojim obrazovnim i naučnim radom prehranjuje svoju obitelj. I kome redovno, dolaze pred kuću, sprečavaju kretanje njegovoj porodici i viču kako intenzivno rade na tome da on izgubi posao. I tako godinama, policija i kada dođe je samo nemi posmatrač ili se i ona priključi nasilnicima, u zavisnosti od naredbe koje su dobili. Poučeni iskustvom u kojem se i najmanji eksces uspešno koristi ka neprestanom dokazivanju nekakve krivice hrvatskog naroda, možemo samo pretpostaviti kakve bi reakcije bile. No, najpre verujem da bi prvo hrvatska javnost reagirala, pokazala svoju civilizacijsku zrelost i gnušanje prema ugrožavanju temeljnih ljudskih prava. Prema bilo kome.

Koliko li je samo simbolike u svemu ovome, nekadašnja tragična dešavanja sada samo sažeta, ali sa svim bitnim svojstvima. Nasilnici koji na raspolaganju imaju sve, moć, institucije i resurse, kreću na one za koje su sigurni da su potpuno nemoćni, da im se ne mogu suprostaviti. Poniziti i prognati je cilj nasilnika. Ta iskonska mržnja koju nasilnici imaju im je dovoljno opravdanje za njihovo nedelo. Biće tu i neke materijalne koristi, upražnjeno mesto na fakultetu koje čeka njihovog čoveka, lep posed na obroncima Fruške gore i verovatno i divljenje kod njihovih istomišljenika za ispoljenu njihovu hrabrost i politički poeni. Interesantna je i ova paralela, kada nastoje da žrtvu proglase napadačem, ma koliko to besmisleno bilo.

No, iskustvo nas i uči da, ma koliko neko moćan bio i bio siguran u uspeh svojih nedela, može se suoćiti sa snagom, njemu nepoznatom, snagom koju žrtva saterana u kut, crpi iz nje same, iz samog bića koje jeste samo materijalizacija u ovoj tački prostora i vremena, ali to je i deo vekovima stvaranog jednog mnogo većeg nematerijalnog tela jednog naroda. Svi mi nosimo jedan deo nekog takvog tela, i svojim činjenjem gradimo njegovu trajnost u vremenu ili propadanje. Odluka je na nama.

Autor


Ruža Studer
Više o autoru