Mlado ljetno jutro miluje njivu bostana. Na sivkastog plavoj pučini blistaju kapi rose. Iz svježi bujni loza proviruju crne, sjajne glave lubenica. Kao mala zlatna sunca usred zelenoga neba dinje mirisom jutro pozdravljaju. Ljepotu dopunjuje cvit uz stazu što njivu bostana na dvoje dili. Po njoj se oda kako se ne bi loze gazile, na nju se lubenice zrele iznose. Ta lipa njiva što puca od plodnosti i mirisa nalazi se na Varoša, usrid šume, bogata plodna crnica dušu dala za bostan sadit. Zna to i gazda Marko koji svaki dan zadovoljno ruke trlja, jer bostan je ponio da bolje ne more.
Isprid njive lipo pometen prostor i na njemu ovelika koljeba. Na jednoj strani kraj koljebe dvi sošice i priko nji motka. Na motki objesit kantar za vagat lubenice kad ji se iz njive iznese i za prodaju priprema.
S druge strane kraj koljebe stoji sadžak. Po pepelu ispod njega i njekoliko ljusaka od jaja vidi se da se tud kuva jelo. Za fruštuk obično čimbur il malo gljiva sa lukom, njekad se ispeče i slanine, a za ručak obično bećarac. Večera je šta od ručka ostane il šta se uvati.
U koljebi nema njekog velikog namještaja. U pročelju krevetac pokriven truljom. Ispod trulje slamnjača ispunita kukuruznom šuškom, pokrita oštrom ponjavom od konoplje i jastuk poprilično tvrd, gulav, napunit starim kokošjim perjem. Iznad jastuka na zid koljebe objesit fenjer, kraj nogu, naslonita na krevetac ćula. Na drugom zidu sjaji se – puška.
Njekoliko omanji panjeva na kojima se more sjedit dopunjuju namještaj koljebe.
Na krevetcu, sa glavom među rukama, pogrbljen, njišući se kao u nekom samo njemu znanom taktu, sjedi muškarac. Ne bi se moglo točno reći koje je dobi jer mu i kosa i brada imaju neku neodređenu žućkastu boju. Vidi se da je visok, protegljast, nokti prilično dugački, a ruke izviruju iz radničke bluze koja je nekada bila plave boje, a sada se ni boja više odredit ne more. Krajevi rukava sjaje se pa bi se moglo reć da često poso maramice, kad je nos vlažan, obavljaju..
To je Martin Ivin, domaćin i jedini stanovnik koljebe, a i jedini zaposlenik u bostanu. Njegovo je čuvat bostan, izutra brat zrele lubenice i iznosit na stazu, a onda prid koljebu,vagat i oštrom pračicom il noktom pisat koliko je koja teška. Ćula mu služi da se poštapa kad u šumi gljive traži, a njekad, kad je ljut na Lajku, svoju družicu i pomoćnicu, zna je ćulom pomilovat po leđa.
Lajka je lipa crna pulinka, sjajne vrčkave dlake, pametni okica, samo što divanit ne zna.
Ona je Martinova desna ruka, ona mu je i rod i društvo, sve na svitu. Ima doduše Martin u selu oca, mater i sestru al sve je njekako rasuto i nije ko u drugog svita. Mater svako proljeće ide po selima prosit, otac, čestit i vridan, to ne trpi pa svoju uju na Martinu istresa, a sestra se povukla u njeki svoj svit i ni u što se ne plete. Zato Martin ni ne voli ić kuć. Kad prođe bostan, nać će on već kakog gazdu da mu namiruje marvu i služi, samo da kod kuće nije.
Jutros se Martinu ne ide napolje iz koljebe, njekako ko da nije on i ko da se sve to što mu se po noći dogodilo nije trefilo, a opet zna da nije sanjo. I pogled na pušku mu govori da noć iza njega nije bila ko svaka druga. Mjesto da ustane, napravi si fruštuk, narani Lajku koja cvili pod krevetcom, on još po ne zna koji put, u sebi ponavlja neobični događaj.
Taman je bio zaspo, kad ga iz sna probudi Lajkin tihi lavež. Ustane, uzme ćulu za svaki slučaj i iziđe prid koljebu. Njekako na pola bostana opazi malo svjetlo, ko zapalita svića kako se polako miče: ”Ko si i šta radiš po noći u mom bostanu? Vikne iz sveg glasa. Niko ne odgovara. Javi se il ću pucat” ponovo se Martin prodero. I opet – ništa. Ruke su mu štrepale kad je uzeo pušku, njekakom ni sam ne zna kako, povuko je za oroz. Noćnu tišinu proparo je pucanj. Kad se pucanj polego, svjetlo je još uvik polako išlo prema koljebi.
Martin se sjetio priča stariji ljudi kako duše koje se ne mogu smirit, ponjekad odaju po zemlji ko zapalite sviće. Ko da traže mir i spokoj, al ujutru nestalnu, ko da ji nikad nije ni bilo.
Stra mu je stego grlo, uvuko se u koljebu, pokrio truljom po glavi i tako dočeko jutro.
Lajka glasnije zalaja i Martin konačno ustade sa krevetca i krenu prema izlazu iz koljebe.
Lajka je bila nemirna, vukla ga je za čakšire prema gušćoj travi na početku njive. Martin kreni za njom i kad odgrni travu, u njoj ugleda ogromnu kornjaču. Nikad veću nije vidio u životu. Al to nije bilo sve. Oklop kornjačin je bio pokapan voskom i na njemu su bili tragovi lipila.
Martin uze kornjaču, pažljivo pogleda i ko da mu njeko prišapnu šta je bilo. Po noći je kornjača sa zapalitom svićom na leđima odala po bostanu, a oni koji su izmislili taj patent, krali su lubenice.
Pažljivo je uzeo kornjaču i odnio u amper pun vode da se malo osvježi. Potljam će je odnit u baru. Prigledo je i koliko mu bostana fali. Samo dvi lubenice. Martin se počeo na sav glas smijati.
Bio je siguran da su mu to uradila dva pajdaša, ribara, imenjaka i vragolana da ga malo ispripadaju i da se lubenicama počaste.
A pomogla im je velika kornjača – svićica.
U BOSTANU
Cvrkut ptica me probudi
Iz koljebe izlazim
Polako
Zakoračim na stazu
Između zelenog mora
Bostana
Rosa blista
Ko zrna bisera
Zemlja vlažna
Miluje me
Po bosim nogama
Treba lubenice
Na stazu iznit
Izmjerit
I noktom na kori zapisat
Koliko je koja teška
Sutra ji vozimo prodate
Kad poradim sve
Što moram
Opet u koljebu ulazim
Ispod trulje na krevetcu
sakrivenu knjigu vadim
I putujem
Kroz krajeve čarobne
Dok me očev glas
Ne prene
Da treba
Tovarit lubenice
I radit druge proslove
A knjga more čekat
Kad preče stvari
Budu gotove
Ej da mi je
Bar još jedanput
Po bostanu proodat
Pa makar morala
Cili dan
Lubenice
Prid koljebu snosit