KRASNA STARA MAKSIMIRSKA KLUPA
Mene moja stabla
sada zovu
da napišem
pjesmu novu…
Idem sjesti
na drvenu klupu
valjda neću napisati
neku pjesmu glupu…
Ova klupa meni uvijek dade
radost, sreću
i puno nade…
Kaže… piši samo plemenito
nek je srce uznosito…
Sva priroda
dušu ohrabruje
i nove vedre
stihove daruje…
Neka ide
nek se širi…
i sve ljude
u svijetu miri…
Neka i jeseni
neka i zime
šetat ću i pisat
i dalje neke pjesme rime…
Hvala i ovoj svraki
koja šetka pored mene…
i pokušava nečije mrve
da pobere…
Samo kljucaj
draga svrako
nije ni tebi
nekad lako…
Kad ti je hranu
teško naći
i kod ljudi ćeš se
nekako snaći…
Što bi bilo
da je čovjek robot…
za tebe ne bi bilo
dovoljno hrane…
ali ovako je super…
čovjeku se uvijek
malo omane…
Autorica duhovne poezije: Angelina Barun